Projekat Internest

Verovanja i običaji u Srba – istraživački rad

 

U pokušaju da neki narod upoznamo na najbolji mogući način, prvo čemu se treba okrneuti jesu verovanja i običaji istog.
Šta zapravo za jedan narod običaji i verovanja predstaljaju?

Postavljeno pitanje vodi nas otvaranju velike teme, one na koju je odgovor moguće dati jedino bližim ispitivanjem elemenata koji sačinjvaju veoma složenu mrežu ljudskih shvatanja i događaja na određenom prostoru.

Ukoliko govorimo o veri kao posebnom pojmu, njeno sagledavanje sa različitih aspekata je neizostavno.

Uopšteno, vera označava ljudsku uverenost u istinitost neke pojave ili tvrdnje. Posmatrno iz psihološkog ugla, to je poverenje koje mi kao pojedinci dajemo nečemu određenom, a čak se smatra i poželjnom. Sa druge strane, logika veru svsrstava u tvrdnju, kojoj je u praksi teško dodeliti epitet istinitog ili lažnog suda, ali u kojoj racionalan stav igra najvažniju ulogu.

Nasuprot logici, vera u religiji ima mnogo veći značaj, a vernik do stava ne dolazi racionalnim putem, već po unutrašnjoj potrebi i osećaju. Različita shvatanja i predubeđenja uslovila su postojanje različitih religija, no ono što je za sve religije zajedničko jeste da su oko sebe okupile veliki broj ljudi, a ujedno i kroz vekove nametule karakterističan način ponašanja i razmišljanja.

Kako nastaje religija? Pre nego što će religija zadobiti svoj oblik centra kulturnih i sistema verovnja, ona se susreće sa mitom. Mit nastaje kao posledica čovekove potrebe da objasni i razume svet oko sebe i on se po pravilu vezuje za božanstva, prirodne pojave i, što je posebno važno, verske obrede. Otuda povezanost mita i religije, koja se kao pojam prvi put javlja u IV veku, kada hrišćanski filozof Laktancije govori o vezi čoveka sa prirodom, drugim bićima i Bogom.

Mit vremenom postaje kult, a kult koji se prilagodi nastalim promenama u datom društvu i privuče veći broj ljudi na putu je da postane religija.

I mitologija i religija imale su veliki uticaj na formiranje različitih nacija i njihovih osobenosti, pri čemu se posebna pažnja poklanja običajima i verovanjima koja su se vremenom ustalila, a koja svaki narod ili etnička zajednica imaju u svom folkloru.

Kada govorimo o srpskoj mitlogiji i verovanju, najpre se moramo osvrnuti na njene korene koji potiču iz mitologije starih Slovena.

Sloveni, najbrojnija etnička i lingvistička grupa naroda u Evropi, svoju religiju gradili su kroz tri hiljade godina. Naziv Stari Sloveni odnosi se na grupe naroda u vreme dvoverja – stare slovenske vere pre primanja hrišćanstva. Doba stare vere seže iz III milenijuma pre nove ere i trajalo je sve do pokrštavanja u 13. veku. Iz tog perioda upoznajemo se na nekim od najbitnijih božanstava, koje je je moguće klasifikovati na više načina. Ipak najčešća podela starih slovenskih božanstava jeste na tri grupe. Prvoj grupi pripadaju božanstva koja su izvorno slovenska. Ova božanstva se još nazivaju i tradicionalna, jer su imala svoje hramove, sveštenike i poštovaoce. U tu grupu spadaju bogovi Veles, Svetovid, Radgost, Dažbog i dr. Druga grupa obuhvata bogove u čije slovensko poreklo ne možemo biti u potpunosti sigurni, a za čija imena postoji sumnja da su drugi nazivi već postojećih božanstava. Tu spadaju Horz – bog jutranjeg Sunca, Devana – boginja lova za koju se smatra da je po analogiji najsličnija grčkoj Afroditi, kao i druga netradicionalna slovenska božanstva. Treća grupa predstavlja božanstva za koja sa sigurnoću možemo reći da nisu deo slovenskog religijskog sistema. Ona najčešće vode poreklo iz indijskih spisa.

Karakteristično je to da u srpskoj mitologiji srećemo skoro identična mitološka bića kakva postoje i kod Starih Slovena. Imena ovih bića variraju zavisno od grupe slovenskog naroda, a neka poput vampira postaju opšteprihvaćena i u svetu. Verovanja naših predaka vezana za njih mogu se podeliti na nekoliko kategorija zavisno od uloge koju imaju.

Demonima prirode pripadaju bića poput Šumske majke. Šumska majka je zaštitnica žena i novorođenčadi, a verovalo se da lako donosi i odnosi bolest. Ukoliko bi se javila kao lepa žena nije nanosila zlo,dok kao ružna donosi nesreću. Šumu su nastanjivale i Rusalke, ženski vodeni dmeoni. One su zamišljane kao lepe devojke riđe kose koje su iz vode-reka izlazile jednom godišnje i to isključivo u vreme Trojičke – Rusalne nedelje. Te su se nedelje ljudi držali određenih pravila da ih ne bi uvredili,a one bi prolazile da orose polja. O njihovom zanosnom plesu govore i spisi iz 14. veka. Demoni prirode obuhvataju i Poljske duhove što lako možemo objasniti činjenicom da su se Sloveni bavili pretežno zemljoradnjom.

Pod demonima sudbine podrazumevali su se Suđenice i Usud. Suđenice, ili u Istočnoj Srbiji Suđaje, bile su tri žene koje su novorođenom detetu određivale, kao što im i ime kaže, sudbinu. Iz primera Suđenica, ali i drugih bića i pojava zapažamo povezanost običaja u našem narodu sa verovanjima koja postoje. Naime, prilikom njihovog dolaska, spremale su se tri pogače koje su se mazale medom, tri čaše vina i zlatan nakit ne bi li se videlo da je domaćinu stalo do deteta. ako je dete bilo muško pogače bi pojelo tri muškaraca , a ukoliko je žensko tri žene. Nakon toga se detetu pod jastuk stavljao bosiljak i kolačić. Za razliku od Suđenica, u Zapadnoj Srbiji ršireno je verovanje o Usudu, čoveku koji je svaki svoj dan živeo drugačije. Ukoliko bi se dete rodilo na dan kada je Usud živeo u bogatstvu i dete će ceo život živeti u izobilju. Takođe ukoliko neko niej imao sreće u životu za njega se govorilo da je rođen u „zao čas“ jer je Usud u tom trenutku živeo loše.

Zmaj, Ala i Vetrogonija pripadaju atmosferskim demonima.

Ala je karakteristična isključivo za Južne Slovene i to zahvaljujući uticaju turske i grčke kulutre, koji je ovom biću već poznatom u slovenskoj mitologiji dodelio novo ime kakvo mi danas znamo. Njen oblik nije jasno određen, ali je bila omražena među stanovništom, jer je uništavala useve. Protiv nje se borio Zmaj, koji je bio dobar demon, a mogao je nastati od šarana, zmije, ovna ili smuka. Vetrogonije su po osobinama slične i zmajevima i alama. Ovakvo ime rasprostranjeno je u Zapadnoj Srbiji dok se naziv Zaduhači sreće u Sandžaku i Hercegovini. Takođe su smatrani zaštitnicima.

Demoni bolesti su Babice, Milosnice i Čume. Babice su zli demoni koji donose bolest, a nekada i ubijaju novorođenče i njegovu majku. Njihova meta je bilo novorođeno dete, koje nije bilo sigurno sve do svog krštenja. U opasnosti je bila i majka četrdeset dana posle porođaja. Babice su uvek napadale noću, a moglo ih je biti i više odjednom, što je nanosilo još veću štetu. S obzirom na to da su imale sposobnost da napadnu i posredno, pomoću nekog predmeta, sve što je dolazilo u kontakt sa detetom ili njegovom majkom nije noću ostavljano napolju. Kao zaštita protiv njih su se ostavljala upaljena svetla ili vatra.

Milosnice su bile žene odevene u crnom. Moglo ih je biti i više odjednom, što je povećavalo ozbiljost bolesti, ponekad dovodeći i do epidemija, ali i sam broj obolelih. Prema verovanju, od njih nije bilo spasa, pošto su mogle da donesu bolest u bilo kojem trenutku. Kada bi narod posumnjao u mogućnost njihovog dolaska, ili je epidemija već otpočela, palile bi se vatre na svim putevima koji vode u selo, kako bi se sprečio ulazak bolesti u selo.

Čuma je bilo mitsko biće, obično predstavljeno kao starica ili mlada devojka u belom, koje je donosilo kugu. Bila je nevidljiva, a mogli su je videti samo ljudi rođeni u subotu. Smatra se da je vodila veliku brigu o svojoj higijeni, pa se često umivala i češljala kosu. Kako bi joj udovoljili da ne napadne njihov dom, ljudi su joj pripremali kupku, ali i ostavljali vodu i sapun da se umije. Ukoliko bi se pojavila kuga, ljudi bi odmah sređivali i čistili svoje domove, pošto se verovalo da ne napada uredne kuće. Ljude je morila strelicama koje je nosila sa sobom, a onaj ko je pogođen bi se odmah razboleo od kuge.

Među domaće demone svrstavamo Zmiju čuvarkuću i Talasona.

Zmija čuvarkuća je obično bila bele boje, u nekim krajevima je bila i crna. Verovalo se da je ona živela ispod kuće i da je predstavljala nekog predka koji je umro prirodnom smrću i koji se po svojim zaslugama izdvajao od ostalih. Ukoliko bi se porodici desilo nešto loše, upravo ta zmija je bila pozivana na večergu, gde su joj ukućani udovoljavali, pošto se verovalo da ona svojim moćima može uticati na sudbinu. Zmija čuvarkuća se pojavljivala samo u trenucima pred neku nesreću, ali ne kao nešto što dovodi do nje, već kao znak da upozori ostale da će se nešto loše desiti. Nije se pojavljivala u trenucima sreće.

Talason je bio duh sa ulogom zaštitnika građevina od ljudi sa lošim namerama. Mogao je da štiti i kuće, ali se nije vezivao za samu porodicu, već za objekat koji čuva. Bili su nevidljivi, a mogli su ih videti samo ljudi rođeni u utorak i subotu, koji ih opisuju kao senke. Verovalo se da nastaju tako što zidari objekta izmere senku osobe koja prolazi pored gradilišta i uzmu nju za talasona, a osoba bi umrla četrdeset dana kasnije. Zato su ljudi izbegavali da trilaze gradilištima.

Posebno mesto u mitlogiji Srba zauzimaju čovekoliki demoni. Oni su svakako odraz psihologije našeg naroda i pod njima podrazumevamo Vampire, Veštice, More i Omaje.

Vampiri su ljudi koji za 40 dana nisu uspeli da odvoje dušu od tela. To su najčešće bili zli ljudi i protiv njih su preduzimane razne mere kako bi se sprečila šteta koju u nanosili.

Vešticama su smatrane isključivo žene. One su to mogle postati za života ili odmah prilikom rođenja. Verovalo se da su najaktivnije u subotu , te da su se plašile belog luka. Mit o vešticama rasprostranjen je u čitavoj Evropi.

More su bile devojke, za razliku od veštica neudate i nisu ubijale ljude, već su ih samo posećivale i mučile noću. More su se prema verovanju uvek usmeravale prema onima koji nemaju čistu savest. Znimljivo je da je verovanje o Morama u zapadnoj Sriji jako rasprostranjeno, dok je u Vojvodini i Istočnoj Srbiji gotovo nepoznato.

Omaje kako ih zovu u okolini Leskovca, ili Osenje, kako su poznate u istočnoj Srbiji, bile su bića kojih su se ljudi veoma plašili. Kao što i samo ime kaže, imale su sposobnost da omađijaju, te nanesu zlo onom koji na njih naiđe. Pojavljivale su se u raznim oblicima i izbegavale su dan i svetlost. Smatrano je da je u njihovom prisustvu najbolje ne pomerati se i ćutati.

Još neki od demona u našoj mitlogiji su i Karakondžule, Todorci, Baba Roge i drugi.

Svakog od njih prati priča, nastala delimično kao posledica što ljudkog straha, delimično kao nemogućnost da se objasne situacije i pojave koje su nekoga zadesile.

Običaji koji su se razvili na teritoriji Srbije uslovljeni su kako religijskim faktorom, tako i istorijskim događajima koji su se odvijali na ovim prostorima. Oni su se usled osvajanja drugih naroda suočavali sa različitim iskušenjima, ali je težnja da ostanu i u savremenom društvu opstala. Najzastupljeniji su oni koji se odnose na faze životnog ciklusa, gde se naročito izdvajaju praznični običaji. Za njima dolaze i običaji vezani za venčanja, krštenja, smrt.

Koncept običaja varira u nekim delovima zemlje što se može objasniti i kulturnim uticajima sa različitih strana.
Običaji su često u uskoj vezi sa verovanjima i njihov značaj proističe iz potrebe za očuvanjem tradicije, jer su upravo običaji ti koji održavaju jedan narod. I mada se sa stnovišta modernog društva neki od njih mogu smatrati primitvnim, oni su samo dokaz ljudskog neprestanog pokušaja da utiče na sled događaja.

Verovanja i običaji su ti koji su oblikovali našu naciju onako kakvu je mi danas znamo, ostavljajući nam prostora da neprestno istražujemo i otkrivamo nove stvari, čak i onda kada mislimo da smo već sve videli i saznali.

Društvo je to koje treba da prepozna njihovu vrednost i učini sve ne bi li ih sačuvalo od zaborava. Narod koji zanemari i izgubi svoju tradiciju, gubi i svoj nacionalni identitet, i kao takav smatra se i da ne postoji. Bogata istorija verovanja i običaja na ovom prostoru čiji se tragovi nalaze u bajkama i pesmama prenošenim s kolena na koleno od strane naših predaka tu je da nas podseti na život kakav je nekada postojao, a u isto vreme učine ponosim što pripadamo ovom narodu.

Ivana Nikolić